Преносимо вам позив наставницима преузетог са sigurnetica.wordpress.com
Ако спреведете анкету међу ученицима старијих разреда основне школе, изненадићете се колико су обавештени. Знају они да не смеју да дају своју шифру од било ког налога било коме, да не смеју да разговарају и гледају се са непознатим особама, да не смеју да остављају статусе на Фејсу где су, с ким су и шта раде, јер ће им, можда, неко ко то тренутно види, опљачкати стан. Међутим, још увек постоји проблем примењивања те обавештености у пракси. Иако ученице седмог и осмог разреда знају да је опасно објављивати на Фејсу локацију на којој се у том тренутку налазе, оне неретко дају и слике и тачну адресу објекта у коме испијају кафе са другарицама. Разлог за то је један – у данашње време се ништа није догодило уколико није објављено на Фејсу или Твитеру. Уместо да апелујемо да то више не раде, много је делотворније да покушамо тим нашим тинејџерима да предочимо шта им се све може десити уколико целом свету објаве где се крећу, са ким се друже и кад нису код куће. Кад говоримо њиховим језиком и упознамо их са реалним опасностима и њиховим вршњацима који су доживели непријатности због непримереног понашања на Интернету, они нас чују. Задатак просветних радника је да их само усмеримо на прави пут, јер Интернет злостављање је све више присутно, а не нешто што би требало да се прећуткује и заташкава.
Улога нас библиотекара би свакако била још и већа, јер ми кроз разне секције и пројекте свакодневно имамо контакт са Интернетом и нашим ученицима на њему. Код нас ученици долазе добровољно, и врло често смо ми и посредници у коришћењу савремених дигиталних технологија, јер ученике обучавамо разноразним вештинама на Интернету. Због свега тога имам потребу да позовем школске библиотекаре да учествују у пројектима на ову тему и кроз радионице и дружења са децом, кроз игру, укажу на могуће опасности од друштвених мрежа.
Требало би едуковати и родитеље, но то је мало тежи посао. Велики број њих неће потписати сагласност да дете учествује у школском пројекту, или да се његов рад или фотографија објави негде на Нету, али зато не контролише ту своју децу, која у све већем броју каче неприкладне фотографије на Фејсбук или Твитер профил, уз непримерене коментаре. Наше је да покушамо. Њихово је да нас чују или не.
С поштовањем,
једна обична наставница српског језика и библиотекарка
Ако спреведете анкету међу ученицима старијих разреда основне школе, изненадићете се колико су обавештени. Знају они да не смеју да дају своју шифру од било ког налога било коме, да не смеју да разговарају и гледају се са непознатим особама, да не смеју да остављају статусе на Фејсу где су, с ким су и шта раде, јер ће им, можда, неко ко то тренутно види, опљачкати стан. Међутим, још увек постоји проблем примењивања те обавештености у пракси. Иако ученице седмог и осмог разреда знају да је опасно објављивати на Фејсу локацију на којој се у том тренутку налазе, оне неретко дају и слике и тачну адресу објекта у коме испијају кафе са другарицама. Разлог за то је један – у данашње време се ништа није догодило уколико није објављено на Фејсу или Твитеру. Уместо да апелујемо да то више не раде, много је делотворније да покушамо тим нашим тинејџерима да предочимо шта им се све може десити уколико целом свету објаве где се крећу, са ким се друже и кад нису код куће. Кад говоримо њиховим језиком и упознамо их са реалним опасностима и њиховим вршњацима који су доживели непријатности због непримереног понашања на Интернету, они нас чују. Задатак просветних радника је да их само усмеримо на прави пут, јер Интернет злостављање је све више присутно, а не нешто што би требало да се прећуткује и заташкава.
Улога нас библиотекара би свакако била још и већа, јер ми кроз разне секције и пројекте свакодневно имамо контакт са Интернетом и нашим ученицима на њему. Код нас ученици долазе добровољно, и врло често смо ми и посредници у коришћењу савремених дигиталних технологија, јер ученике обучавамо разноразним вештинама на Интернету. Због свега тога имам потребу да позовем школске библиотекаре да учествују у пројектима на ову тему и кроз радионице и дружења са децом, кроз игру, укажу на могуће опасности од друштвених мрежа.
Требало би едуковати и родитеље, но то је мало тежи посао. Велики број њих неће потписати сагласност да дете учествује у школском пројекту, или да се његов рад или фотографија објави негде на Нету, али зато не контролише ту своју децу, која у све већем броју каче неприкладне фотографије на Фејсбук или Твитер профил, уз непримерене коментаре. Наше је да покушамо. Њихово је да нас чују или не.
С поштовањем,
једна обична наставница српског језика и библиотекарка